Вук Стефановић Караџић је, по мишљењу писца ових страница, неприкосновено највећи српски ум модерног доба. Нема сумње у то да је Никола Тесла био далеко већи геније, и да је његов научни допринос читавом човечанству неизмерно битнији и шири. Не умањујући овде на било који начин значај Николе Тесле, сматрам да је Вук Стефановић Караџић највећи Србин модерног доба јер је његов допринос највећи на пољу српске националне културе (наспрам Теслиног општег доприноса човечанству).
Значај и допринос Вука Стефановића Караџића као лингвисте, реформатора српског језика и писма, и сакупљача народне књижевности су опште познати и није их потребно посебно истицати. Ово место на мрежи је, уместо тога, посвећено заборављеној и неправедно запуштеној националној визији Вука Стефановића Караџића, коју можемо назвати свесрпство, најбоље формулисаној у његовом спису "Срби, сви и свуда" (писаном 1836. године, а објављеном тек 1849. године).
Свесрпство значи окупљање свих људи који су по свом народном пореклу Срби у једну српску нацију. Овде треба имати у виду разлику између припадности народу (биолошко порекло појединца, нешто што није ствар избора) и припадности нацији (искључиво политичка категорија припадности, а на основу опредељења појединца; може али не мора да се поклапа са народношћу). Вук Стефановић Караџић је у првој половини 19. века, у доба када су нације међу балканским Словенима тек почеле да се формирају (процес који је започет у Вуково доба, наставио се кроз читав деветнести и двадесети век, а наставља се и у овом), понудио своју визију српства, односно своју визију шта српска нација у формирању треба да објективно обухвата. Полазећи од језичке основе, односно узимајући језик (нешто што се преноси у кругу породице са колена на колено) као необорив органски доказ заједничког биолошког порекла људи балканских простора, Вук је закључио да на Балкану постоје четири словенска народа. Од запада ка истоку, ти народи су по Вуку Словенци, Хрвати, Срби и Бугари.
Народна припадност је по Вуку Караџићу неотуђиво везана за заједничко порекло (односно постојање заједничких предака), а основни критеријум утврђивања тог заједничког порекла је језик - независно од вероисповести говорника и државних граница. У складу са тим, Вуково свесрпство можемо другачије назвати и "језичко српство". Као лингвиста, Вук Караџић је сматрао да су a) словеначки језик и оно што модерна лингвистика сматра кајкавским наречјем хрватског језика органски једна целина; Да је б) оно што модерна лингвистика сматра чакавским наречјем хрватског језика у ствари посебан словенски језик, односно (једини и прави) хрватски језик; Да је оно што модерна лингвистика сматра штокавским наречјем (на коме су данас базиране стандарне варијанте српског и хрватског, као и бошњачки и црногорски језик) такође посебан словенски језик, конкретно српски језик.
Ако Вуково језичко српство (као и изведено језичко словенство, у смислу Словенaца - и језичко хрватство) применимо на тренутну ситуацију на простору бивше Југославије, долазимо до закључка да су Словенци као народ састављени од данашње словеначке нације и кајкавских Хрвата који су данас део модерне хрватске нације; Да су Срби као народ састављени не само од данас национално опредељених Срба штокаваца, већ и од штокаваца који се данас сматрају национално Хрватима, као и Бошњака и Црногораца у националном смислу (који су сви штокавци).
Када штокавце прикажемо као целину на карти бивше Југославије (без Словеније и Македоније, и без осврта на националне мањине), добијамо следећи приказ (на карти нису унети кајкавци и чакавци, као ни торлачки говорници у источној и јужној Србији за које српски лингвисти тврде да припадају штокавским односно српским говорима, а бугарски лингвисти бугарским говорима):
Као што видимо, да је Караџићева визија српства преовладала - визија да су Срби једноставно штокавци (то јест говорници српског језика) сва "три закона" (православни, римокатолици и муслимани) - српска нација би просторно обухватала скоро читаву бившу Југославију (са изузетком Словеније и Македоније), што са собом политички (у смислу националног програма) повлачи исти такав територијални опсег српске националне државе. Вуково језичко српство је нудило мултиконфесионалну националну визију базирану на заједничком језику по узору на немачки модел (дакле језик, а не вера, државна и регонална припадност, одређује припадност jедном народу), и да је преовладало српска нација би била далеко већа, као и српска држава. Такође, многи сукоби који су следили као последица другачијег националног развоја на датом простору се једноставно не би десили.
Више о свему овоме у наредним обраћањима.
За сада, желим још једино да додам објашњење зашто се ове странице зову "СвеСрбство" а не "Свесрпство". Постоје одређени елементи Вукове језичке реформе са којима се не слажем, на пример употреба малог и великог слова у одређеним случајевима, писање "српски" уместо "србски" (изузетак из гласовних промена који је требало задржати), избацивање старословенског Ѣ, ѣ (јат) као начина да се превазиђе писана разлика између екавског, ијекавског и икавског итд. Временом и у наредним обраћањима, објаснићу тачно на шта под тим мислим. Као својеврстан омаж Вуку Стефановићу Караџићу, а у правом Вуковом иконоборачком стилу, примењујем своје неслагање са елементима Вукове језичке реформе у наслову ових страница, али не и у самом писању чисто да би олакшао комуникацију (на пример нећу писати "Србски" уместо "српски", иако мислим да би тако било исправније).
Наставци следе.
No comments:
Post a Comment