Србљи, Хрвати и Словиње у средњем веку

Једно од најзанимљивијих питања балканске лингвистике и историје је где се тачно налазила народна односно језичка граница између Срба, Хрвата и Словенаца током средњег века - дакле пре сеоба које су настале услед отоманских освајања тих крајева. Ово питање је у домену друштвених наука заиста вишедисциплинско, јер једино проучавање историјских извора и језичка истраживања заједно овде могу да понуде пунији одговор и створе комплетину слику.

Треба имати на уму да је стара народна / језичка граница између Срба, Хрвата и Словенаца (односно између штокаваца, чакаваца и кајкаваца) била око 800 година непромењена и устаљена - од досељавања ова три словенска племена на Балкан, до сеоба које су настале као последица отоманских продора и пустошења. Такође, не треба заборавити да у средњем веку - исто као и данас - државне границе нису исто што и народне / језичке границе. Границе словенских жупа, кнежевина и краљевина су се током средњег века мењале, некада више а некада мање одговарајући народним.

У средњем веку је постојала домаћа терминологија за означавање народне односно словенске племенске територије као нечег посебног у односу на промењиве границе и називе кнежевина, жупа и краљевина. Другачије, распростирање народне територије није било исто што и расподела политичке власти на датом простору, нити се та народна територија мењала са променама политичких граница.

Имајући то на уму, треба истаћи да су у средњем веку термини Србљи, Хрвати и Словиње постојали не само као народни већ и као географски називи који су означавали народну територију ових словенских племена. Другим речима, Србљи је био назив за народ али је термин Србљи такође коришћен и у географском смислу, дакле као еквивалент модерног израза "српске земље". Исто важи и за израз Хрвати (назив народа, али и назив за хрватске земље) и за израз Словиње (оно што би данас назвали словеначке земље).

Где су се налазиле међе између српске, хрватске и словеначке земље (односно где су били Србљи, Хрвати и Словиње) у средњем веку - oд VII до XV века? Карта ниже представља закључак који се може извести из историје и лингвистике.

Користећи модерну карту бивше СФРЈ, средњевековно стање изгледа овако: на копну се српско-хрватска (односно штокавско-чакавска) граница кретала, правцем југ-север и почевши од морске обале, линијом река Цетина - масив Динаре - река Уна. 

Што се тиче обалског сектора те границе, Макарско приморје (које се у средњем веку звало Крајина) између ушћа Неретве и Цетине је било насељено Србима (штокавцима); Међутим, острва испред Макарског приморја су имала нешто другачију судбину у смислу становништва. Полазећи од сплитског сектора хрватске (чакавске) обале односно матице, Хрвати (чакавци) су населили острва ка југу, преко Шолте, Брача, Хвара и Корчуле до Виса са једне стране и до западне половине Пељешца и Ластова са друге стране. Од великих јужнодалматинских острва, једино је Мљет насељен Србима. Оваква ситуација, да Срби (штокавци) живе на обали а Хрвати (чакавци) на острвима испред ње настала је услед динамике самог насељавања и услед праваца насељавања ова два словенска племена на Балкан.

Словеначко-српска народна (односно кајкавско-штокавска језичка) граница се пружала линијом река Уна - река Илова, тачније даљим током реке Уне а потом током реке Илове до Драве. Хрватско-словеначка народна (односно чакавско-кајкавска језичка) граница је ишла речном линијом Корана - Купа, и даље на запад ка Истри (даљи ток ове међе излази из видокруга ауторовог интересовања).

Након више од осам векова стабилности, отоманска најезда је на већини места збрисала старе народне границе између Срба, Хрвата и Словенаца (oдносно старе језичке границе између штокаваца, чакаваца и кајкаваца). Хрватско (чакавско) подручје је на копну услед миграција на запад и далеко на север смањено за више од половине старог пространства, а становништво опустелих крајева је замењено Србима (штокавцима) који су дошли из крајева источно од старе народне границе (jедино је на далматинским острвима и Пељешцу стара народна граница остала где је и била). Сличан процес се одиграо и на сектору старе словеначко-српске (кајкавско-штокавске) границе.

Ново стање настало миграцијама је нарушило више од осам векова континуитета и стабилости народних / језичких граница на западном Балкану, и отворило пут развојима модерног доба чијих смо последица сведоци и данас.

Ево још једне карте, овај пут на енглеском језику - области западног Балкана (односно простор данашње Републике Хрватске и Босне и Херцеговине, са унетим модерним државним границама) које су насељавали Срби, Хрвати и Словенци током средњег века (oд VII до XV века, односно пре сеоба насталих услед отоманског освајања). Упоредимо ли стање из средњег века са модерним стањем у Републици Хрватској (видети карту ниже из претходног обраћања), јасно видимо промену на терену насталу услед отоманског продора на Балкан.

Хрватска нација - хибрид три словенска народа

Данашња хрватска нација, посматрана кроз призму Вуковог свесрпства односно језичког српства, а уз осврт на то да припадност народу (биолошко порекло појединца) није исто што и припадности нацији (искључиво политичка категорија припадности, а на основу опредељења самог појединца), представља својеврстан хибрид три словенска народа - Срба (католици штокавци, 70% данашњих Хрвата у националном смислу), Словенаца (кајкавци, 20% данашњих Хрвата у националном смислу) и правих Хрвата у смислу народног порекла (10% данашњих Хрвата у националном смислу). Пренесемо ли то на карту, добијамо следећи преглед састава хрватске нације по народном пореклу на тлу данашње Републике Хрватске: 

На датој карти су зеленом бојом означени штокавци католици односно Срби по народном пореклу који су данас у националном смислу Хрвати, плавом бојом су означени чакавци односно прави Хрвати по народном пореклу (код којих се народно порекло и национална припадност порударају), док су љубичастом бојом означени кајкавци односно Словенци по народном пореклу који су данас у националном смислу Хрвати.

Оваква хибридна ситуација, да је једна словенска нација састављена од три словенска народа (једног читавог народа - хрватског - и значајног дела два суседна словенска народа на истоку и западу), односно састављена од три различита словенска језика - дакле "једна нација са три народна духа" - не постоји нигде другде у словенском свету.

Чињеница да оваква нација као политички пројекат уопште и постоји је свакако одраз политичке вештине њених отаца из прве половине 19. века и касније. Међутим, историја хрватске нације овде није тема. Уместо тога, протребно је рећи неколико речи о пропустима самих Срба услед којих је овакав развој и омогућен.

Данас се често може чути од српских националиста како су Хрвати Србима "украли језик" (овде се полази од почетне поставке, са којом би се Вук сложио, да је штокавски заправо српски). Међутим, суштина је нешто другачија. Хрвати Србима нису "украли језик", већ су суседним Србима и Словенцима заправо "украли" људе који тим језиком говоре - у случају Срба све католике штокавце (односно све католике који говоре српским језиком), а у случају Словенаца све кајкавце на тлу историјске Хрватске и Славоније (односно све говорнике словеначког језика на простору ове две историјске покрајине).

Словеначким темама се нећемо овде бавити, али је потребно рећи пар речи о (да искористимо претходну терминологију) поменутој "крађи" католичких штокаваца односно католика који су по народном пореклу и језику Срби.

Чињеница да се (у смислу народног порекла и језика) Срби католици и муслимани никада нису интегрисани у српску нацију је увек сметала српским политичарима, од почетка 19. века па на даље. Уместо да постану део српске нације, штокавски католици су у етапама постали у националном смислу Хрвати, док су штокавски муслимани доста касније постали посебна нација - Бошњаци. И док се фрустрација српских националиста обично изражавала кроз погрдне називе за ово становништво (попут "покатоличени" или "потурице" и сл.), ретко ко се освртао на просту чињеницу да у српству односно у српској нацији која је органски везана за православну вероисповест није ни могло да буде места за Србе католике и Србе муслимане. Једини начин да се они заиста интегришу у национално тело је, у овако заснованом моделу, био да се они (милом или силом) преведу у православље.

Ово наравно није критика православља као вероисповести, нити Српске Православне Цркве као институције која је у вековима под туђом влашћу једина одржавала свест о српској државној независности током средњег века. Међутим, потребно је истаћи да је везивање српске националне припадности и православља на начин по коме је између те две категорије постављен знак једнакости као једино могуће решење заправо значило одбацивање свих оних који су по народном пореклу / језику Срби а нису (барем номинално) православни. Православље је, посредством цркве, дало потребан лепак да се православни штокавци у националном смислу обједине у Србе (тај лепак је држао на окупу православне штокавце један читав век, док није дошло до процеса одвајања црногорске нације од српске - али то је посебна тема која се тиче 20. и 21. века), али је истовремено и затворио врата српске нације припадницима српског народа који су католици или муслимани. На тај начин, за српску нацију је православље служило као механизам обједињавања на једној страни, али за део српског народа који није био православан као механизам одстрањивања на другој. Крајњи резултат овог процеса није био стварање српске нације која би објединила читав српски народ (као што је Вук хтео), већ једне уже верзије српске нације која је објединила само припаднике српског народа који су православни (а као што видимо у Црној Гори, сада је и тај механизам у распаду).

Караџићево свесрпство односно језичко српство је као национални мултиконфесионални модел једино нудило могућност свим припадницима српског народа - били они православни, католици или муслимани - да се обједине у српску нацију. Једино је визија Вука Караџића давала могућност да се између српског народа и српске нације постави пун знак једнакости, при томе ничим не умањујући значај православља односно Српске Православне Цркве.

Уместо Вукове визије, једино су православни штокавци постали Срби у националном смислу. Католички део српског народа нашао је своје место у хрватској нацији, а муслимански део српског народа свој засебан пут до бошњачке нације.   

СвеСрбство - заборављена политичка традиција Вука Стефановића Караџића

Вук Стефановић Караџић је, по мишљењу писца ових страница, неприкосновено највећи српски ум модерног доба. Нема сумње у то да је Никола Тесла био далеко већи геније, и да је његов научни допринос читавом човечанству неизмерно битнији и шири. Не умањујући овде на било који начин значај Николе Тесле, сматрам да је Вук Стефановић Караџић највећи Србин модерног доба јер је његов допринос највећи на пољу српске националне културе (наспрам Теслиног општег доприноса човечанству).

Значај и допринос Вука Стефановића Караџића као лингвисте, реформатора српског језика и писма, и сакупљача народне књижевности су опште познати и није их потребно посебно истицати. Ово место на мрежи је, уместо тога, посвећено заборављеној и неправедно запуштеној националној визији Вука Стефановића Караџића, коју можемо назвати свесрпство, најбоље формулисаној у његовом спису "Срби, сви и свуда" (писаном 1836. године, а објављеном тек 1849. године).

Свесрпство значи окупљање свих људи који су по свом народном пореклу Срби у једну српску нацију. Овде треба имати у виду разлику између припадности народу (биолошко порекло појединца, нешто што није ствар избора) и припадности нацији (искључиво политичка категорија припадности, а на основу опредељења појединца; може али не мора да се поклапа са народношћу). Вук Стефановић Караџић је у првој половини 19. века, у доба када су нације међу балканским Словенима тек почеле да се формирају (процес који је започет у Вуково доба, наставио се кроз читав деветнести и двадесети век, а наставља се и у овом), понудио своју визију српства, односно своју визију шта српска нација у формирању треба да објективно обухвата. Полазећи од језичке основе, односно узимајући језик (нешто што се преноси у кругу породице са колена на колено) као необорив органски доказ заједничког биолошког порекла људи балканских простора, Вук је закључио да на Балкану постоје четири словенска народа. Од запада ка истоку, ти народи су по Вуку Словенци, Хрвати, Срби и Бугари.       

Народна припадност је по Вуку Караџићу неотуђиво везана за заједничко порекло (односно постојање заједничких предака), а основни критеријум утврђивања тог заједничког порекла је језик - независно од вероисповести говорника и државних граница. У складу са тим, Вуково свесрпство можемо другачије назвати и "језичко српство". Као лингвиста, Вук Караџић је сматрао да су a) словеначки језик и оно што модерна лингвистика сматра кајкавским наречјем хрватског језика органски једна целина; Да је б) оно што модерна лингвистика сматра чакавским наречјем хрватског језика у ствари посебан словенски језик, односно (једини и прави) хрватски језик; Да је оно што модерна лингвистика сматра штокавским наречјем (на коме су данас базиране стандарне варијанте српског и хрватског, као и бошњачки и црногорски језик) такође посебан словенски језик, конкретно српски језик.

Ако Вуково језичко српство (као и изведено језичко словенство, у смислу Словенaца - и језичко хрватство) применимо на тренутну ситуацију на простору бивше Југославије, долазимо до закључка да су Словенци као народ састављени од данашње словеначке нације и кајкавских Хрвата који су данас део модерне хрватске нације; Да су Срби као народ састављени не само од данас национално опредељених Срба штокаваца, већ и од штокаваца који се данас сматрају национално Хрватима, као и Бошњака и Црногораца у националном смислу (који су сви штокавци). 

Када штокавце прикажемо као целину на карти бивше Југославије (без Словеније и Македоније, и без осврта на националне мањине), добијамо следећи приказ (на карти нису унети кајкавци и чакавци, као ни торлачки говорници у источној и јужној Србији за које српски лингвисти тврде да припадају штокавским односно српским говорима, а бугарски лингвисти бугарским говорима):

 

Као што видимо, да је Караџићева визија српства преовладала - визија да су Срби једноставно штокавци (то јест говорници српског језика) сва "три закона" (православни, римокатолици и муслимани) - српска нација би просторно обухватала скоро читаву бившу Југославију (са изузетком Словеније и Македоније), што са собом политички (у смислу националног програма) повлачи исти такав територијални опсег српске националне државе. Вуково језичко српство је нудило мултиконфесионалну националну визију базирану на заједничком језику по узору на немачки модел (дакле језик, а не вера, државна и регонална припадност, одређује припадност jедном народу), и да је преовладало српска нација би била далеко већа, као и српска држава. Такође, многи сукоби који су следили као последица другачијег националног развоја на датом простору се једноставно не би десили.

Више о свему овоме у наредним обраћањима. 

За сада, желим још једино да додам објашњење зашто се ове странице зову "СвеСрбство" а не "Свесрпство". Постоје одређени елементи Вукове језичке реформе са којима се не слажем, на пример употреба малог и великог слова у одређеним случајевима, писање "српски" уместо "србски" (изузетак из гласовних промена који је требало задржати), избацивање старословенског Ѣ, ѣ (јат) као начина да се превазиђе писана разлика између екавског, ијекавског и икавског итд. Временом и у наредним обраћањима, објаснићу тачно на шта под тим мислим. Као својеврстан омаж Вуку Стефановићу Караџићу, а у правом Вуковом иконоборачком стилу, примењујем своје неслагање са елементима Вукове језичке реформе у наслову ових страница, али не и у самом писању чисто да би олакшао комуникацију (на пример нећу писати "Србски" уместо "српски", иако мислим да би тако било исправније).   

 

Наставци следе.