Србљи, Хрвати и Словиње у средњем веку

Једно од најзанимљивијих питања балканске лингвистике и историје је где се тачно налазила народна односно језичка граница између Срба, Хрвата и Словенаца током средњег века - дакле пре сеоба које су настале услед отоманских освајања тих крајева. Ово питање је у домену друштвених наука заиста вишедисциплинско, јер једино проучавање историјских извора и језичка истраживања заједно овде могу да понуде пунији одговор и створе комплетину слику.

Треба имати на уму да је стара народна / језичка граница између Срба, Хрвата и Словенаца (односно између штокаваца, чакаваца и кајкаваца) била око 800 година непромењена и устаљена - од досељавања ова три словенска племена на Балкан, до сеоба које су настале као последица отоманских продора и пустошења. Такође, не треба заборавити да у средњем веку - исто као и данас - државне границе нису исто што и народне / језичке границе. Границе словенских жупа, кнежевина и краљевина су се током средњег века мењале, некада више а некада мање одговарајући народним.

У средњем веку је постојала домаћа терминологија за означавање народне односно словенске племенске територије као нечег посебног у односу на промењиве границе и називе кнежевина, жупа и краљевина. Другачије, распростирање народне територије није било исто што и расподела политичке власти на датом простору, нити се та народна територија мењала са променама политичких граница.

Имајући то на уму, треба истаћи да су у средњем веку термини Србљи, Хрвати и Словиње постојали не само као народни већ и као географски називи који су означавали народну територију ових словенских племена. Другим речима, Србљи је био назив за народ али је термин Србљи такође коришћен и у географском смислу, дакле као еквивалент модерног израза "српске земље". Исто важи и за израз Хрвати (назив народа, али и назив за хрватске земље) и за израз Словиње (оно што би данас назвали словеначке земље).

Где су се налазиле међе између српске, хрватске и словеначке земље (односно где су били Србљи, Хрвати и Словиње) у средњем веку - oд VII до XV века? Карта ниже представља закључак који се може извести из историје и лингвистике.

Користећи модерну карту бивше СФРЈ, средњевековно стање изгледа овако: на копну се српско-хрватска (односно штокавско-чакавска) граница кретала, правцем југ-север и почевши од морске обале, линијом река Цетина - масив Динаре - река Уна. 

Што се тиче обалског сектора те границе, Макарско приморје (које се у средњем веку звало Крајина) између ушћа Неретве и Цетине је било насељено Србима (штокавцима); Међутим, острва испред Макарског приморја су имала нешто другачију судбину у смислу становништва. Полазећи од сплитског сектора хрватске (чакавске) обале односно матице, Хрвати (чакавци) су населили острва ка југу, преко Шолте, Брача, Хвара и Корчуле до Виса са једне стране и до западне половине Пељешца и Ластова са друге стране. Од великих јужнодалматинских острва, једино је Мљет насељен Србима. Оваква ситуација, да Срби (штокавци) живе на обали а Хрвати (чакавци) на острвима испред ње настала је услед динамике самог насељавања и услед праваца насељавања ова два словенска племена на Балкан.

Словеначко-српска народна (односно кајкавско-штокавска језичка) граница се пружала линијом река Уна - река Илова, тачније даљим током реке Уне а потом током реке Илове до Драве. Хрватско-словеначка народна (односно чакавско-кајкавска језичка) граница је ишла речном линијом Корана - Купа, и даље на запад ка Истри (даљи ток ове међе излази из видокруга ауторовог интересовања).

Након више од осам векова стабилности, отоманска најезда је на већини места збрисала старе народне границе између Срба, Хрвата и Словенаца (oдносно старе језичке границе између штокаваца, чакаваца и кајкаваца). Хрватско (чакавско) подручје је на копну услед миграција на запад и далеко на север смањено за више од половине старог пространства, а становништво опустелих крајева је замењено Србима (штокавцима) који су дошли из крајева источно од старе народне границе (jедино је на далматинским острвима и Пељешцу стара народна граница остала где је и била). Сличан процес се одиграо и на сектору старе словеначко-српске (кајкавско-штокавске) границе.

Ново стање настало миграцијама је нарушило више од осам векова континуитета и стабилости народних / језичких граница на западном Балкану, и отворило пут развојима модерног доба чијих смо последица сведоци и данас.

Ево још једне карте, овај пут на енглеском језику - области западног Балкана (односно простор данашње Републике Хрватске и Босне и Херцеговине, са унетим модерним државним границама) које су насељавали Срби, Хрвати и Словенци током средњег века (oд VII до XV века, односно пре сеоба насталих услед отоманског освајања). Упоредимо ли стање из средњег века са модерним стањем у Републици Хрватској (видети карту ниже из претходног обраћања), јасно видимо промену на терену насталу услед отоманског продора на Балкан.